биографија Бранислав Гулан.
Књига од 283 стране: Руралне средине у Србији — Спасавање села и државе — нова развојна филозофија аутора Бранислава Гулана (рођен 1953.), Члан је Научног друштва економиста Србије. Новинара и публицисте, који је 50 година “у материји” са селом и сељацима добро је узбуркала политичку, стручну и широку јавност. Књига истовремено упућује на правац спасавања српског села и саме државе, што се,уосталом, и види из наслова књиге овог аутора из Новог Сада.
Део књиге Бранислава Гулана.
Да књига Бранислава Гулана није “празна прича” довољно потврђује податак да је овај аутор већ готово 3 године спољни саветник министра Србије без портфеља Милана Кркобабића.
Ево изјаве аутора Бранислава Гулана специјално за “Штајерске новице”:
– Тема коју сам обрадио у књизи Руралне средине у Србији — Спасавање села и државе — нова развојна филозофија. Случај је хтео да се то поклапа и са пет деценија мог новинарског, публицистичко-истраживачког рада у овој области.
Држава је после седам деценија уништавања задругарства и запоставлјања села коначно схватила да је дошло време да се и овом проблему укаже дужна пажња. Не због тих области, већ због себе саме, односно владања у времену које долази. Јер, стање је такво да ће од 4.700 села у Србији чак 1.200 нестати за деценију и по. Остаће само споменици селима, ако буде имао ко да их сагради.
Задовољан сам што су они који тренутно владају Србијом схватили да већ у ближој будућности неће имати киме да владају и управљају, јер нестаје снажна гласачка машина у селима. Са селима нестаје и држава јер остају само празне територије. Оне ће ускоро бити без народа па и без гласачког тела! Годишње се у Србији роди 65.000 беба, а умре више од 102.000 жителја. Ако се томе дода и број младих који одлазе из земље са картом у једном правцу, а то је око 40.000 њих годишње, онда ће се процес још убрзати.
Власти се на ове проблеме до сада нису много обазирале. Проблем их није ни привлачио. Ја сам овом темом почео да се бавим када сам, још као дете, одлазио у Босну и Херцеговину, у Босанску Крупу и село Хашане, родно место моје мајке Милке и њене родбине. Долазио је и наш рођак, покојни Бранко Ћопић, који ме је надахнуо да, када одрастем, пишем о селу. Нисам дуго чекао, почео сам већ у средњој школи. Интересовало ме је село и живот у њему.
Одлучио сам да будем новинар… Пре пола века, прве текстове објавио сам у Вечерњим новостима, листу куће НИГРО Борба, у којој сам се касније запослио… Тада су сви хтели да се баве великим темама, праћењем ЦК Југославије и ЦК република и покрајина тадашње СФРЈ. Увидео сам да и теме села и селјака могу да пронађу своје место у медијима, иако није било баш похвално бити „сељачки“ новинар… Али, те су теме с временом ипак почеле да заузимају свој простор у јавности и медијима у којима сам се појављивао.
Село не може више да живи од обећања…-Гулан.
Тако сам и дочекао да село сада буде једна од најзначајнијих тема у земљи која остаје без народа. Упорност да све то изађе у јавност показала се исправном, мада тиме проблем у земљи никако није решен. Али, након пола века рада, успео сам у својим настојањима да село као тему наметнем медијима и државним институцијама. Доказ за то је и формирање Националног тима за препород села Србије.
Задовољан сам због тога јер је одлучено да се тражи пут за опстанак и останак села… Мислим да смо у томе већ и закаснили, да сад већ треба спасавати варошице. Подршку за ту акцију и за указивање на проблем, стручних и научних радова, као и у књигама које сам објављивао, добио сам у времену које је иза мене. И сад је стигла подршка, али се у њој указује и на чињеницу да се у тиму налазе и људи који су допринели таквом стању села! Ћутали су, па су се и слагали са нестајањем села.
Сад, када су у трећем добу, треба да их обнављају. Чак улажу критике и предлажу шта да се ради на обнови, како да се у селима створе исти услови живота као и у граду…
О озбиљности теме довољно говоре ови подаци из Гуланове књиге:
РЕЗУЛТАТИ ПОПИСА СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ (2011):
• 2.487,886 домаћинстава;
-7.163.034 становника. Верује се да у Србији на почетку 2019. године има мање од седам милиона житеља;
-Ван градских средина живи 2.914.990 становника (40,5 одсто);
• 2050. године Србија ће имати 6,3 милиона становника, што ће се по броју вратити на ниво од 100 година уназад! Настављање тренда губитака становништва тражи радикалну преоријентацију јавних политика у погледу кључних питања као што су промена стратегије развоја и стављања акцента на развој пољопривреде и села;
• У Србији сваке године умре око 102.000 житеља, а роди се до 65.000 беба. Дакле, више умре него што се роди око 35.000 до 40.000 становника. Од тога је у Војводини 12.000! Дакле, нестане по једна варош. Рађање је на нивоу Првог светског рата, 1914. године.
• То су поражавајући подаци, људи се све више селе у градове где једва преживљавају, нису стамбено обезбеђени и зато се све ређе одлучују за потомство;
• У Србији више од 260.000 момака и 100.000 девојака у животном добу између четири и пет деценија живота, а нису заснивали породице;
• Поред свега тога око 35.000 младих годишње оде са картом у једном правцу, значи без повратка. У 2017. и 2018. години, према грубим проценама отишло је чак по 60.000 младих!
СТАЊЕ У НАСЕЉИМА – СЕЛИМА:
• У Србији постоји 4.709 насеља, односно села (по Уставу не постоји категорија села)!
• 1.200 је у фази нестајања;
-У 1.034 насеља је мање од по 100 житеља;
-У 550 има мање од по 50 становника;
-У Србији је данас око 100 празних насеља, а још толики број има мање од по десет становника;
• Развој пољопривреде за последње три деценије је само 0,45 одсто годишње. Од 2000. до 2018. године то је 0,61 одсто;
-Данас у Србији има више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година, а више од половине становништва у земљи живи на селу;
-У 86 одсто насеља опада број становника;
-Чак 500 села нема асфалтни пут;
-У 1 .000 села у Србији нема ни продавнице;
-У Србији чак 73 одсто села нема дом културе ни библиотеку;
• У насељима се налази 50.000 празних кућа без власника, а на још 150.000 пише да тренутно нико у њима не живи;
-Пошту нема око 2.000 села;
У 230 села нема основне школе;
-Око 200 основних школа имају по једног ђака;
-У 2.760 села нема вртића;
Српско село карактерише и нешто старије становништво (43,6 година) него што је оно у граду (41,3);
Пољопривредно становништво је у просеку старо 61 годину, међу најстаријима у Европи;
У две трећине села нема амбуланте;
-У Србији има око 566.000 газдинстава, у односу на 2012. годину мање за 66.000 газдинстава.
СРБИЈА РАСПОЛАЖЕ СА:
• Република Србија располаже са 5.097.000 хектара пољопривредне површине или 0,59 хектара по становнику. Од тога 4.224.000 хектара су обрадиве површине или 0,47 хектара по становнику. У оквиру пољопривредних газдинстава, према попису пољопривреде из 2012. године, обрађује се, односно у употреби је 3.400.000 хектара земљишта. То значи да значајан део поседа, од око 860.000 хектара остаје необрађено!
-Просечна величина поседа износи 4,5 хектара, на југу и 2, 5 хектара, а учешће сточарства у укупној аграрној производњи је око 30 одсто (у свету је то више од 60 одсто);
• Према подацима РЗС од 9. јануара 2019. године, од укупно обрадивих површина, наводњава се само 1,5 одсто или близу 46.823 хектара! Истовремено у свету се наводњава у просеку 17 одсто површина! Канал Дунав-Тиса – Дунав (са 960 километара ) највећи је и јединствен хидросистем у свету. То је велика неискоришћена инвестиција!
-У овој књизи критички се осврћем на поједине појаве, али и на понуђена решења. Тако указујем да се деценијама углавном живи на обећањима бољег живота у селима. Та обећања су још увек — очекивања. Резултат је да радници и они који живе на селу имају несигуран и неизвестан рад,- каже Гулан и додаје:
– Када је реч о очекивањима и чекањима, позивам се и на Ива Андрића који је писао:
„Заразити неког чекањем (што је данас, у нашем случају, чекање болјег живота на селу, (прим. Б. Г.), представља и најсигурнији начин владања над њим, што значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане — никад ни довека!
И тако, прихвативши прећутно услове живота који вам се постављају, живите како владалац хоће, управо и не живите, него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са овим што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили тај рајински начин живота. А, то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство. Да не би морали да вас сами убијају, заразили су вас тим чекањем које вас одржава у животу и полагано убија.“
Људи на селу не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање. То се најболје види по руинама и 50.000 празних кућа, без власника, и 150.000 оних на којима нико не живи. Дакле, заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим. Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тог чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други без имало чекања добију све што желе и чему се надају.
Надам се да је коначно дошао крај чекању свим тим људима на селу. То је процес за који ће бити потребно доста времена, времена да се стање поправи. За деценију-две, документација изнета у овој књизи моћи ће некоме да послужи као добра полазна основа за анализу. Лакше ће се сагледати докле је Србија стигла у решавању овог проблема, и да ли је у томе мање или више успела…-, истакао је Бранислав Гулан.. За објављивање књиге најзаслужнија његова супруга Весна која му је помогла несебичним разумевањем, помоћи и добронамерним сугестијама…
Радомир Чубрановић
Извор: Штајерске Новице
