Вест да нико неће у зидаре, чак ни за плату од две хиљаде евра, и да ће радије да студира економију или права у нади да ће успети да се „ували” у неку државну службу где ће на миру да чека пензију, одавно је део наше свакодневице. Млади се масовно школују за биро, масовни факултети не смањују уписне квоте упркос подацима тржишта рада, послодавци нису задовољни квалитетом радне снаге, тржиште не препознаје дипломе по Болоњи, а често ни занимања која излазе из средњих школа, а држава сваке године обећава стратегију развоја привреде и образовања којом ће да стави тачку на све ове приче.
А да се привреда и факултети слабо познају најбоље показују подаци Националне службе за запошљавање: на посао чека 9.524 дипломираних економиста и 4.640 дипломираних правника, а годишње нема ни хиљаду понуда за посао у свакој од ових струка. Такође, годишње се само у Београду и само на овим државним факултетима упише 3.000 бруцоша, а знамо и да управо из ових струка има највише приватних високошколских институција.
Да ли ће у проблем стихијског школовања беспотребне радне снаге решити Стратегија образовања која је управо ових дана представљена јавности или ће остати слово на папиру за неку наредну владу – остаје да се види. До тада, рачуница „приватника” у образовању је јасна – то су занимања која су најјефтинија за производњу, за разлику од школовања неког доктора или природњака.
Наша реалност јесте да наш образовни систем није усклађен са потребама привреде и да свршене средњошколце послодавци морају додатно да обучавају. То траје и то јако много кошта, што би био издатак и за неке богатије привреде.
Европа има визију који ће стручњаци бити потребни за 10 и 20 година. У Немачкој се, захваљујући добром систему предвиђања, у сваком тренутку зна колико ће и којег кадра бити потребно у свакој струци у наредних пет година. И стратегија ЕУ је да се појача сарадња привреде и факултета кроз заједничке пројекте, истраживања, финансирање, студентску праксу. Хоћемо у Европу, логично је и да ће и наша деца једног дана бити на том тржишту, дакле школујмо кадрове који ће бити потребни у тој будућности. Не треба измишљати топлу воду: модели добре праксе постоје, под условом да смо спремни за резове.
Једном једна влада мора да подвуче црту и прекине да финансира (државне) и подржава (приватне) факултете који школују будуће „чекаче у реду за посао”. Једном један министар просвете мора да уведе обавезних годину дана праксе на факултетима и стипендије само за студенте дефицитарних занимања. Једном један факултет мора да призна да школује добре теоретичаре, а лоше практичаре, чак и по цену да промени све професоре и уџбенике који не ваљају. И једном један ђак мора да каже – нећу да будем правник, већ хемичар, јер ме чека стипендија, добро опремљена лабораторија и пракса у иностранству, а после дипломирања – обезбеђен посао и добра плата.
Сви знају рецепт, али нико није спреман да „испрља руке”. Једном ће неко и то морати, због оних које ћете ујутро одвести у вртић или школу пре одласка на посао или на биро.
Извор: Политика