Органска пољопривреда на газдинству Мамужић датира још од 2003. године. Лични мотив и жеља да се здравије хране, најпре Јосип и његова породица, па касније и други потрошачи, навела га је да знање о овом виду пољопривредне производње потражи у удружењу „Террас“ из Суботице. Данас Мамужић и сам ради као едукатор на неким пројектима. Своје знање несебично дели свима који покажу интересовање за органску производњу. Укупна површина коју данас обрађује је око 20 хектара.
„Од 2003. године, када је органска пољопривреда започета, прво сам прошао тај период конверзије, који је био три године. Производили смо по органским принципима до истека периода конверзије. Тек од 2006. године смо у органском статусу. Прва смо фарма која је сертификована по ЕУ стандардима. Заступљено је ратарство, повртарство и воћарство. Од повртарске културе заступљене су од 20 до 25 биљних врста. У међувремену смо то мало смањили. Такође је подигнут засад вишње, на неких три хектара, и остало су ратарске културе. Сад у овом моменту имамо преко 40 % обрадиве површине. Имамо и под легуминозама које су неопходне у овом начину производње за природан начин обогаћење азотом.“ – прича нам Јосип Мамужић.
Промишљеним и планским приступом производњи Јосип је полако освајао тржиште. Трудио се да задовољи оне потребе које је тржиште наметало. Захваљујући ратарској производњи определио се и за прераду житарица у љуштена зрна и интегрална брашна. Вишкове у повртарској производњи су подуговарали код овлашћених и сертификованих прерађивача. Проблем је настао код сокова и пастеризованог поврћа.
„Као газдинство не можемо пустити прерађени производ у легалне токове, иако је испраћена комплетна прерада. Проблем је што ми као газдинство, по закону то не можемо да радимо, јер све што мења основни облик тј. прераду, више није основни пољопривредни производ. То је проблем свих малих газдинстава, да такве производе ставимо у промет.“ – каже Јосип.
Органска пољопривреда и у пластеницима
Сва органска пољопривреда на газдинству Мамужић се одвија на отвореном пољу. Од скоро су почели да улажу у пластенике и у затворени простор. Већ неколико месеци Јосип експериментише са биљкама у условима у којима је могуће контролисати температуру и влажност. Међутим када прођете поред овог савременог пластеника, који је у великој мери аутоматизован и има бочно проветравање, изненадићете се када чујете лагану музику коју Јосип пушта својим биљкама.
„Имао сам прилике да обилазим фарме по Европи. Стицајем околности, били смо у посети једној пољопривредној школи, где смо се сусрели са тим да је код производње сирева стално укључена духовна музика. Лјуди који тамо раде су нам рекли да су много бољи такви сиреви. Тачније много су бољи резултати у производњи у односу на сиреве где нема музике. Тако, да и сам покушавам да направим оглед и утврдим да ли ће да буде промене у пластенику, код рецимо производње поврћа, уколико свира музика.„ – прича Јосип.
На овом газдинству изузетно брину о својим биљкама, посебно док су младе, јер је превенција кључ за здраву одраслу биљку. Расад производе сами, а као и остали органски произвођачи, један од највећих проблема у производњи издвајају недостатак одговарајућег семенског материјала на нашем тржишту.
„Остављамо семена од разних биљних врста, од сорте семена из сопствене производње. Док нека семена купусњача и нека друга купујемо нетретирана семена, шаљемо захтев Министарству пољопривреде за одобрење употребе таквих семена. И нека семена, од ретких биљних вртса које се могу наћи као органска семена у понуди, то је већ договор са семенским кућама, тако да се планира. Онда се те мале количине органског семена увезу. Односно битно је да су те биљне врсте на сортној листи како би се могло употребити за оснивање те производње.“ – објашњава Јосип.
Органска пољопривреда захтева другачији принцип заштите
Искуство је Јосипа научило шта је добро а шта не, када је реч о заштити биља. Понуда заштитних препарата на нашем тржишту није задовољавајућа, али су зато едукација и експериментисање учинили своје. На овом газдинству справљају природне препрате од коприве и зачинског биља.
„Код нас је још увек органска пољопривреда на јако малим површинама и релативно је мали број произвођача. Пољопривредне апотеке које се баве продајом заштитних средстава немају интереса да увезу неке веће количине које би им биле на залихама. Све то изискује одређена улагања, а велика је неизвесност колико ће тога требати с обзиром на мале површине. То је један од озбиљних проблема за нас произвођаче, али гледамо да се сналазимо. Законом је дозвољено да за сопствене потребе органске производње оде у иностранство и увезе одређена количина препарата које се користе у ЕУ. Потребно је да се по увозу пријави сертификационој кући која одобрава и то је начин на који се сналазимо. То је истина, далеко тежи пут, али кад имам засновану производњу то треба да се однегује и сачува. Мора се прихватити тај тежи пут или нема ништа од производње.“ – истиче Јосип.
Како би органска пољопривреда била одржива и испоштовао се затворен производни круг неопходно је да се за узгајање ратарских, повртарских или воћарских култура, побринете и за довољне количине стајњака које можете употребити на својим парцелама. Зато на газдинству Мамужић гаје и стоку, јер је то једини начин да имају своје ђубриво и у довољним количинама.
„Сад је већ добра палета органских ђубрива у понуди, али су њихове цене за наше услове производње изузетно високе. Куповином тог органског ђубрива које је у понуди, нема профитабилне производње. Та производња не може бити одржива. Стога је неопходно да свако заснивање органске парцеле прати и сточарска производња. Тако у органским парцелама које су у статусу да се производи храна за стоку, та стока ће произвосити органско стајско ђубриво, које ће се после вратити на парцелу. Процес се на тај начин затвара. Неопходно је у овом виду производње да се користи доста зеленишно ђубриво.„ – напомиње Јосип Мамужић.
Органска пољопривреда са органским ђубривом
Као зеленишно ђубриво најповољније су легуминозне биљке које могу да фиксирају атмосферски азот и пренесу га у земљиште. Најчешће се користе детелина и лупина, сточни грашак и сточна репа те грахорице.
„Не дозвољавамо да парцела никада буде празна. После жетве увек се засејава нека друга биљна врста. Ако се неће скидати зрно за стоку или за жетву, оно остаје и користи се за зеленишно ђубриво. Сачекао сам да максимално никне коровска популација, тако да сам сву ту зелену масу истањирао и заорао и тако је искористио једним делом као зеленишно ђубриво. Док остатак, рекао сам да имамо око 40 % обрадиве површине, засејали са легуминозама. На тај начин регенеришемо, обнављамо тј. преко лагуминоза, азотних квржица, бактерије у земљи усвајају азот из ваздуха, који остаје у земљишту за наредну биљну врсту. Тиме добијамо релативно плодно земљиште.“ – напомиње Јосип.
Наш саговорник саветује оне који почињу да не иду на велике парцеле, већ да уче на мањим површинама. То је добар начин да цела породица буде упослена. Наважније је припремити се на много бирократског посла око документације у вези сертификација. Не постоји радно време, већ сте производњи посвећени цео дан, целе недеље. На овом газдинству много улажу у прерађивачке капацитете, те се надају измени законске регулативе и дозволи да у складу са својом основном производњом наставе да прерађују вишкове воћа и поврћа. До тада им остаје производња љуштеног семена житарица те производња интегралног брашна. Као и код сваког другог органског произвођача и Мамужићи много полажу на паковање и одрживост свежине њихових производа. Очекују нову пакир машину која ће им то и омогућити.
Извор: Агросавети – Редакција