Ивана Станојевић (34) из Београда најлепше године је провела у Америци. Није ни сањала да ће се вратити у Србију, а још мање да ће од црног блага у тој земљи себи изградити живот.
– У Америци сам била четири године, прве две године сам радила студентске послове и две године се бавила менаџментом. Вратила сам се у Србију да завршим мастер рад и план је био да након тога поново одем у Њујорк. Иако сам имала одговарајућу визу, наишла сам на бирократски проблем. Нисам могла да се вратим тамо у свој стари живот. То је била тешка година за мене. Била сам јако збуњена, шта и како даље. Навикла сам на добар и сигуран посао у Америци. Нисам знала у ком правцу да кренем скоро годину дана. Иако није деловало да ће изаћи на добро, то је нешто најбоље што је могло да ми се деси – прича млада предузетница.
– Искуство из Америке ми је било од непроцењивог значаја. Сами сте у далекој земљи, ако се разболите и не одете на посао, завршићете на улици пошто нећете имати новца за кирију. Поред тога како суров може да буде живот, у Америци сам спознала да када имаш идеју и посветиш јој се, успех мора доћи. Видела сам свуда око себе да се одрицање и напоран рад исплате и одлучила да применим научено у Србији. Окренула сам се бизнису својих предака, тартуфима – прича Ивана.
Тата ми је ловац на тартуфе скоро 20 година. Уз њега сам видела како изгледа тржиште и како се наш тартуф декларише као производ других земаља истарски или италијански. Одлучила сам то да променим. Сав свој новац који сам зарадила у Америци уложила сам у посао с тартуфима. Поред тог новца подигла сам и кредит. На самом почетку, наишла сам на “борбу са ветрењачама”, људи не знају колико су квалитетни тартуфи које имамо свуда око нас, наша природа веома је богата. Тартуфи су ретка гљива, која је увек била на цени. Приче људи који нису подржавали моју одлуку, нису ме занимале, ја сам одлучна у својој намери да променим свест људи о тартуфима.
Лов на тартуфе – битка без испаљеног метка
– Тартуф расте у неконтролисаним условима и доста фактора утице на бербу, неки од њих су сушна или кишна година. Свака шума даје шумске плодове другачије. Мој “лов” на тартуфе траје по цео дан, од ране зоре, па до касних поподневних сати. Дешава се често да после вишечасовне потраге, ништа не нађем али то су ретке ситуације – објашњава девојка.
Шта значи бити “ловац на тартуфе”?
– Ловац на тартуфе је узбудљив посао, никад не знате да ли ћете данас нешто наћи. Тартуф је драгоцена гљива и ретка. Србија има квалитетан тартуф, треба се више позабавити брендирањем српских производа ван наших граница. Људи у Србији не знају колико је тартуф драгоцен, недостаје нам едукација по питању природних богатстава која су свуда око нас, закључује девојка.
Извор: курир.рс/блиц
