Земљорданичке задруге, Куљанска, Кула, Думбрава, Вршац
Задруга као ослонац малом произвођачу
Земљорадничко задругарство у Србији има дугу традицију, али пример Кулјанске задруге из Куле показује да задруга може опстати када постоје поверење, ликвидност и континуирано улагање у развој.
Кулјанска задруга има традицију дужу од једног века. Обновљена је 1994. године, а данас функционише као породична задруга са седам задругара. Поред сопствених активности, сарађује са више од 300 коопераната из околних села. Основу пословања чине обезбеђивање репроматеријала за ратарску производњу, откуп тржних вишкова, складиштење и пласман.
Задруга произвођачима обезбеђује семе, хемијска средства, ђубрива, концентрате и друге потребне материјале, а има и откупно место за млеко. Посебна предност је ликвидност, јер задруга истиче да своје обавезе измирује у истом дану.
На подручју доминирају ратарство и сточарство, док се последњих година развија и воћарство. Засади на два до три хектара отварају простор за нови инвестициони циклус. Планирана хладњача могла би да буде основа за даље ширење воћарске производње, а затим и сушару и прераду воћа.
Суштина задружног модела је концентрација количина: заједничка набавка снижава трошкове, а већа количина робе повећава преговарачку снагу при продаји. Уз складишне и прерађивачке капацитете, задруга може произвођача повезати од њиве до тржишта и смањити зависност од посредника.
Овај модел је применљив и другде, али захтева активне произвођаче, поверење, капитал, стручну подршку и јасну економску корист за чланове.
Стручна размена
СТРУЧНА ОЦЕНА
Задружни модел има реалну одрживост тамо где ситни и средњи произвођачи заједнички обезбеђују репроматеријал, откуп, складиштење и пласман. Кулјанска показује значај ликвидности, континуитета и поверења коопераната, док пример Думбрава и Звршца показује значај породичног капитала и постепеног улагања у капацитете. Главна уска грла су уситњена производња, губитак коопераната, недостатак обртног капитала, ограничен приступ земљишту и недовољни сопствени стручни кадрови. Посебан развојни проблем представљају тешка земљишта 2–7. класе и ограничен избор култура. Кључ успеха су удружена набавка, концентрација робе и заједнички пласман. Други фактор је континуирана едукација и повезивање са стручним институцијама. Трећи је инвестиција у складиштење и хладни ланац. Тржишни ризик остаје зависност од цена и недостатак капитала за веће количине. Директнији наступ може повећати преговарачку снагу произвођача. Модел је преносив на друга подручја ако постоји довољан број активних произвођача, јасна задружна правила, ликвидност и инфраструктура. За воћарство су кључни предуслови хладњача, сушара и прерада. Такав ланац може повећати вредност производа и задржати млађе произвођаче на селу.