Деца која живе и раде на улици и имају од пет до петнаест година, помоћ најчешће добијају у Свратишту. Међутим, чим напуне шеснаест година због ограничених ресурса и капацитета та помоћ њима постаје недоступна. Зато су се из Центра за интеграцију младих досетили како да овој деци помогну и основали кафе симболичног назива 16.
Гланцајући чаше за шанком нас дочекује Алберт. Има 20 година, а пре четири је усавршио конобарски занат. Данас ради на два места, и како каже посао му је био сигурна карта за бољи живот.
Њега је живот научио шта значи немати, зато је и млађег брата Виктора довео у овај кафе.
„Значи и превише нашој ромској деци и осталима који раде и њима јер су са једне стране склоњени са улице не морају да иду да просе, не морају да иду да скупљају секундарне сировине кад имају посао на чистом, у топлом, да попију, да поједу нешто и наравно да се шале и упознају нове људе“, објашњава Алберт. Нови млади људи непрестано пристижу у овај кафић. Основан је пре пет година и од тада је кроз њега прошло на десетине деце улице која су се после програма обуке запослила у кафеима, хотелима, ресторанима…
„Ми смо препознали важност подршке онима који пуне шеснаест и који по закону могу да буду радно активни, а са друге стране приметили смо да велики број малдих који живе и раде на улици или живе у неформалним насељима заиста имају врло ограничен приступ неким формалним пословима. Овакав вид социјалног предузећа је био неки вид да ми тим младим људима понудимо могућност пре свега да се обуче за неки посао“, указује Јасна Братичевић, координаторка програма запошљавања у Центру за интеграцију младих.
„Не мораш да живиш на неформалном насељу, то је под број један, да немаш воду, да немаш струју, да не мораш да се бринеш да ли ћеш имати сутра нешто за јести или не. Кад имаш овако свој посао и изнајмљујеш свој стан, полако крећеш да сређујеш свој живот и можеш помоћи и другоме кад осетиш да нема“, прича млади конобар Алберт Матић.
Епидемија нарочито уздрмала социјална предузећа
Корона је нарочито уздрмала послове социјалних предузећа, која су углавном мале фирме на стакленим ногама. Они који су успели да опстану велике наде полажу у нови Закон о социјалном предузетништу.
„Дакле, овај закон подразумева препознавање већ постојећих социјалних предузећа и то је велика ствар за нас. Друго, више људи ће чути за ово место и моћи ће да коришћењем услуга или куповином неких предмета других предузећа, моћи ће да подрже њихов рад, и исто тако ми се надамо биће обезбеђена и нека финансијска подршка за социјална предузећа, а и обуке које су неки вид нефинансијске подршке али свакако нам значе“, подвлачи Јасна Братичевић.
Зато имајте на уму да једна ваша попијена кафа, купљен цегер или ручно прављени накит некоме може променити живот. Баш као на пример Алберту са почетка наше приче.
07.03.2022 г. Елена Марјановић РТС
