Њихову понуду чине разноврсни сиреви, укључујући ексклузивни качкаваљ са тартуфима, који су резултат иновативног приступа
Иако суочени са изазовима, породица се фокусира на квалитет производа и директну продају потрошачима
Оно што је 2016. године почело са једном кравом, данас је пољопривредно газдинство са 13 музних крава и 5 јуница, које дневно производи до 200 литара млека, прерађеног у врхунске сиреве награђене са пет златних медаља на Новосадском сајму.
Иако млекарство у Србији пролази кроз тешке периоде, Жилићи су пронашли свој пут.
Млеко не продају млекарама, због ниске откупне цене, па целокупну производњу пласирају директно купцима на кућном прагу.
– Никада за ових десет година нисам продао литар млека ниједној млекари, нити бих то урадио. Све пласирамо кроз сир. Теже је, али то је наш начин рада – истиче Жилић, додајући да се глас о њиховим производима ширио од уста до уста, што се показало као најбоља реклама.
Качкаваљ са тартуфима
У њиховој понуди налазе се млади сир, швапски ситни сир, домаћи јогурт, али и ексклузивни тврди качкаваљ са седам различитих укуса, међу којима се посебно издваја онај са црним тартуфима. Сир производе на више начина: кувањем млека, чиме добијају сир трапист, природним зрењем млека до ситног сира и додавањем сирила, којим поспешују зрење и добијају млади сир.
– Прича са тартуфима почела је сасвим случајно, из чисте знатижеље. Имам другара који их тражи у нашим крајевима, јер овде има доста тополових шума, које су природно станиште и црног и белог тартуфа. Дошао је код мене с предлогом да пробамо нешто ново. Кренули смо експериментално, али се показало као веома добро. Што се тиче даље производње, жеља нам је да идемо напред, ка побољшању и усавршавању нашег квалитета и постизању што више нових производа. А што се тиче самог пласмана производа, пресудни циљ за то ће управо бити квалитет, који ће сами купци да осете и на тај начин се искрено надамо добром пласману робе – казао је он.
Нема одмора, нема мора
Александар, по струци ветеринарски техничар, већину посла око лечења и неге животиња обавља сам. Иако је 2024. године проглашен за најбољег пољопривредника Србије у избору Српског удружења младих пољопривредника Војводине, признаје да овај успех има високу цену.
– Може да се живи од овог посла, али ја за десет година ни један једини дан нисам отишао од куће. Нема одмора, нема мора. Ако неко жели овим да се бави, мора да зна да је ово посао пун одрицања – од шест ујутру па често до поноћи – искрен је Александар.
Каже да је Сремац хиљаду посто, на истом темељу већ три стотине година. На том темељу Александар је са супругом, која је у Срем дошла током ратних вихора из Хрватске, изградио породицу и посао. Имају двоје деце, ћерку Наду од десет година и седмогодишњег сина Душана. Малишан је, како каже овај вредни домаћин, проходао у штали и већ сада доста помаже оцу у свакодневним активностима.
Пут до субвенција није лак
Упркос титулама и квалитету, пут до субвенција и конкурса није лак.
– Уназад десет година на скоро сваком конкурсу за веће инвестиције сам одбијен, било да је реч о трактору или изградњи нове штале. Некада ми је недостајао само један бод. Ипак, не одустајем – колико имам, толико се ширим – закључује Александар.
(Извор: Дневник/С. Аничић Илић)
Један коментар
ПГ Жилић из Мартинца представља школски пример одрживог малог млекарства заснованог на вертикалној интеграцији производње – од примарне сточарске производње до финалног производа са додатом вредношћу. У условима хронично ниске откупне цене сировог млека у Србији, одлука да се млеко не продаје млекарама већ да се прерађује у сиреве је технолошки и економски потпуно оправдана.
Са 13 музних крава и дневном производњом до 200 литара млека, ово газдинство је на граници мале серијске производње, што омогућава строгу контролу квалитета сировине, хигијене и процеса зрења. Разноврсност технологија које примењују – од термичке обраде за тврде сиреве, преко природног кисељења до класичне примене сирила – показује висок ниво технолошке писмености и разумевања процеса ферментације.
Посебно је значајан пример качкаваљa са црним тартуфама, јер представља успешну диференцијацију производа и повезивање сточарске производње са локалним природним ресурсима. Ово је осетљив производ који захтева стабилан квалитет млека, правилну влагу, контролисано зрење и добру микробиолошку стабилност — што потврђују и награде освојене на Новосадском сајму.
Директан пласман „са кућног прага“ није само маркетиншка одлука, већ и рационалан одговор на структуралне проблеме тржишта млека. Таква продаја омогућава произвођачу да задржи већину додате вредности, али истовремено захтева висок ниво одговорности, конзистентности и поверења потрошача.
Са агрономског аспекта, овај пример јасно показује да проблем српског млекарства није у производњи, већ у моделу откупа и аграрној политици. Газдинства попут овог доказују да мала фарма може бити економски одржива, али искључиво кроз прераду, специјализацију и квалитет.
Недоступност инвестиционих субвенција за овакве произвођаче представља озбиљан системски пропуст. Управо су оваква газдинства носиоци руралног развоја, останка младих на селу и очувања традиционалне, али технолошки унапређене производње.