Ова прича из околине Прибоја подсећа да се завичај не мери бројем житеља, већ са бројем људи који у њега верују. Миленко, последњи становник села, поклања дедовину не зато што му не треба, већ зато што жели да поврати живот месту које је везано за његове емоције. То је гест који негледа материјално – већ позив за повратак, за нови почетак.
С друге стране, Немањин долазак из Шведске у једно заборављено брдо изнад Прибоја доказује да се дом може наћи тамо где душа препозна свој мир. Сваки млад човек на село долази јер тражи слободу, простора за стварање и живот који није убрзан као у граду.
Њих двојица показују да села могу бити жива све док постоји бар један који верује у њих и други који је спреман да им се врати.
Ово није само поклонити земљу, већ нада, солидарност и храброст да се поново започне живот на лепим просторима која су неискоришћена.