Зашто сам изабрао село
Зашто сам изабрао село – Од града до Моравке: производња од сопственог стада до готовог производа
Владимир Павловић, познат као Брка, пре неколико година напустио је велики град и будућност потражио на селу, у Горњој Сабанти, у засеоку Орашје. Избор је пао на аутохтону српску расу свиња Моравку, пре свега због њене отпорности, скромних захтева и погодности за екстензивни узгој.
На газдинству данас има 60 одраслих јединки и око 40 прасића. Старије крмаче су на испусту, док се млађи подмладак држи у боксовима и мањим испустима ради лакше селекције и рада на генетици. Храну припрема сам, ослањајући се на мешавину житарица и зрно соје, без класичних концентрата. Наводи потрошњу од 3–4 килограма хране за килограм прираста, док мушка грла у тову остварују прираст од 25–30 килограма.
Производња се не завршава продајом живе стоке. Женке и нерастови продају се као приплодни материјал, док се мушка грла прерађују у кобасицу, сланину и маст. Следећи корак је повећање стада, изградња пушнице и развој сопственог бренда.
Павловић планира и малу конобу у традиционалном амбијенту, са домаћом храном за посетиоце. Истовремено позива друге младе произвођаче на сарадњу и кооперацију, јер његов модел повезује аутохтону производњу, прераду, директну продају и локално умрежавање.
2 коментара
Vrlo je korisno za mlade koji žele da pokrenu svoj biznis, da se na ovaj način, kroz tuđe iskustvo, edukuju i saznaju šta je sve zapravo potrebno u praksi da bi se bavili bilo kojom delatnošću. Takođe, tuđe iskustvo može biti od presudnog značaja za odabir delatnosti kojom želimo da se bavimo. Uz prethodno predznanje i savete, odlučnost, istrajnost i upornost su neophodni elementi za ostvarivanje cilja i prevazilaženja problema koji u procesu nastaju.
СТРУЧНА ОЦЕНА
Модел је заснован на екстензивном узгоју аутохтоне Моравке, са сопственим објектима, породичним радом и ниским ослањањем на индустријску храну. Стадо од 60 одраслих грла и око 40 прасића представља активну производну базу, уз планирано повећање броја животиња. Кључни фактори су прилагођеност расе екстензивном систему, сопствена припрема хране и раздвајање производних категорија ради рада на генетици. Наведена потрошња од 3–4 kg хране/kg прираста и прираст мушких грла од 25–30 kg показују производни резултат који произвођач оцењује као веома добар. Главно ограничење је приступ субвенцијама због сложене документације за аутохтоне расе. Развојни правац је интеграција узгоја и прераде: кобасица, сланина, маст, затим пушница и сопствени бренд. Планирана продаја „на прагу“ смањује зависност од продаје живе стоке. Етно-ресторан и кооперација са другим младим произвођачима могу проширити модел, али захтевају додатна улагања. Преносивост је највећа код произвођача који могу обезбедити екстензивне услове, сопствену храну, почетно стадо и директан пласман.