Веровање да су интелигенција и размишљање једно те исто довело је до два неадекватна закључка у образовању:
- Да ништа не треба да се ради са ученицима који имају висок ниво интелигенције зато што они аутоматски умеју добро да размишљају.
- Да ништа не може да се уради са студентима који немају висок ниво интелигенције зато што они не умеју да мисле. Способност или вештина онога ко размишља одређује колико ће бити искоришћена његова интелигенција. Особе које себе сматрају интелигентним често заузму став по неком питању и онда ослањајући се на своју интелигенцију дефинишу тај став. Пошто свој став могу добро да одбране те особе никад не виде било какву потребу да даље истражују или упознају и друге алтернативне ставове. То погрешно размишљање преставља „ЗАМКУ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ“. Наш“его“ изузетно инсистира да је у праву. Због тог озбиљног проблема „ега“, важан аспект у усмеравању размишљања јесте развој технике којом се размишљање одваја од „ега“. Људи често размишљају на основу сопствених искустава и сазнања и доносе одређене одлуке. Шта урадити у овој експанзији информатике и компјутерских технологија. кад нам компјутери дају све више и више података ми морамо да размишљамо како што боље да их искористимо јер тим информацијама располаже и наш конкурент. Услов за успешно коришћење компјутера је да унесемо тачне податке да би смо очекивали тачан резултат. Међутим у пословном свету није тако и кад добијете неки одговор који изгледа „повољан по вас“, ви и даље размишљате, зато што можда постоји нешто боље и повољније.
