Ова прича са Чабом Боршошем је један од ретких примера где се о пољопривреди говори без улепшавања и празних фраза. Човек не износи мишљења, већ чињенице са њиве, из штале и са тржишта.
Потпуно је у праву када каже да цене пшенице и других житарица не одређује Србија, већ светско тржиште, и да су ратари већ годинама на ивици исплативости. „Боље ишта него ништа“ није кукање, него сурова реалност малих и средњих произвођача.
Посебно је важно оно што говори о овчарству. Забрана извоза, огромни трошкови анализа и слабо домаће тржиште довели су произвођаче у ситуацију да продају испод цене, док држава касни са решењима. Произвођачи плаћају цену проблема који нису сами изазвали. И код свињарства је ствар јасна: није тачно да се увози „отпад“, али јесте тачно да је увоз јефтинији и да домаћа производња нема никакву озбиљну заштиту. Отворено тржиште без заштитних механизама значи постепено размишљање о гашењењу домаћих фарми.
Када каже да се са 15–20 хектара тешко преживљава, то није песимизам, већ упозорење некоме ко би моао да уведе неке мере које би биле прилагођене у интересу свих а првенствено грађана. репортажа је одлична и пример да ипак људе са терена треба слушати. Не зато што се жале или су „негативни“, већ зато што говоре како јесте и то тако да многи то не желе да чују.