“Сви ми који упишемо медицину долазимо као најбољи ђаци својих школа. Од нас се очекује да наставимо са изванредним успесима. Мислим да је то потпуно погрешно. Медицину не можеш да упишеш са идејом да ћеш до краја студија имати просек 10. Можеш да на испитима приступаш са жељом да знаш сваки ред из књиге и да увек читаш још. Онда најбољи просек долази као награда.”
У разговору за “Блиц” докторка Вања Радишић (25) из Ариља, која је дипломирала са оценом 10,00 на Медицинском факултету у Београду.
Поводом обележавања 100 година рада ове образовне установе, Радишићевој је додељена плакета за најбољег дипломираног студента.
Одрасла је у Ариљу где је завршила ОШ и гимназију. Медицински факултет завршила је у Београду. Студирала је на програму Интегрисане академске студије медицине. Како истиче, љубав према медицини родила се још у детињству, како то обично и бива.
– Да будем потпуно искрена, више не могу ни да се сетим који је то тачно тренутак у коме сам одлучила да ћу постати лекар. Са ове дистанце ми се чини да је медицина одувек била мој једини избор. Многе девојчице у неком тренутку свог одрастања желе да постану докторке. Код мене се та жеља одржала, па сам одлучила да пластични стетоскоп заменим правим и додам му неуролошки чекић – прича Радишићева.
Наиме, каже да ју је током школовања фасцинирало функционисање људског организма. Увек је желела да зна што више о томе. Што је више учила, нова питања су се сама постављала.
– Човек је врло сложен и лако „кварљив“ систем, а ја сам желела да будем међу онима који ће умети да га поправе. Медицину сам видела као најбољи начин да своју личну глад за знањем и истраживањем посветим хуманом циљу – истиче Радишићева.
“Опет бих уписала медицину”
Студирање је за њу представља најлепши период школовања, Сматра да се тако осећају сви који факултет бирају само на основу својих личних жеља.
– Коначно имате могућност да учите само оно што волите. Велика предност медицине је у томе што, иако је градиво подељено на предмете, све је повезано. Циљ им је да вас науче да разумете здравље и болест и тако будете добар лекар – указује наша саговорница.
Додаје да јој је факултет донео и троје најбољих пријатеља који су јој, како истиче, улепшали и олакшали протеклих шест година.
Ипак, озбиљан и одговоран приступ студијама подразумева и одређена одрицања.
– Стрес и неспавање последњу ноћ пред испит је увек присутан, јер увек постоји оно “а само још ово да поновим”. Мислим да је моја породица стресније проживљавала моје испите од мене саме. Највећи баук свих студената медицине су анатомија и патологија. Ваљда нам, када упишемо факултет, старије колеге кажу да ти предмети треба да буду тешки и стресни, па их се ми прибојавамо док не упишемо оцену у индекс и тек онда одахнемо – прича Радишићева.
О томе колико је дневно проводила времена учећи, каже да је увек зависило од других обавеза на факултету. Највише сам волела период пред испитни рок када нема наставе. Тада дан може да се организује како јој одговара.
– Имала сам ту срећу да моји блиски људи имају обавеза колико и ја, па да успевамо да оно мало слободног времена проведемо заједно. Хобији су трепели, никада мање књига ван стручне литературе нисам прочитала. Оно што ми је највише недостајало је то што нисам ишла кући, у Ариље онолико често колико сам хтела – сећа се она.
Наглашава да никада није размишљала о одустајању од студија и чак да поново треба да упише факултет, како каже, опет би уписала медицину.
Како се постаје најбољи студент?
Истиче да јој веома значи недавно додељено признање за најбољег студента Медицинског факултета. То је дошло као лепа завршница једног лепог периода, али и као подстицај за неке будуће успехе.
– Морам да кажем да је моја генерација на факултету сјајна и да је, осим мене, још неколико колега награђено. У свима њима видим лепу будућност наше медицине – каже Радишићева.
На питање како се постаје најбољи студент, истиче да у том “рецепту” нема тајне – “једноставно, даш све од себе, а резултати дођу као награда за труд.”
– Наравно, негде од половине студије се мало и запиташ, па кад се умориш, помислиш: “Па нећу сад да кварим просек”. И сама сам на почетку каријере. Али што се школовања тиче, сматрам да је ваше знање, упорност и труд најбоља визит-карта коју можете имати. То увек на крају буде препознато – поручује она.
Онлајн настава не може да замени клиничко искуство
Пандемија вируса корона је, између осталог, један од највећих изазова поставила и пред образовање. Чини се да су ученици и студенти, њхови родитељи, као и професори у страху да ће овај период онлајн наставе оставити негативне последице.
– Настава на Медицинском факултету је организована тако да је последњи, дванаести семестар заправо факултетски стаж али ми смо због епидемије остали ускраћени за то. Мишљења сам да постоје факултети на којима је могуће да онлајн настава има исти квалитет као и настава „уживо“, али медицина није један од њих – напомиње Радишићева.
Додаје да се медицина учи поред пацијента и ниједан вид онлајн наставе, ма колико добро идејно осмишљен, не може да замени клиничко искуство.
– Највише ускраћени остају студенти четврте и пете године који би требало да стичу прва искуства. Међутим, сада је здравље на првом месту и надам се да ће бити прилике да се пропуштено надокнади – сматра саговорница “Блица”.
“Одлучила сам да останем и пружим себи шансу у својој земљи”
Неретко се у јавности говори о “одливу мозгова” из Србије. Знање се више цени ван граница наше земље. Да због чега млади одлазе на усавршавање и остају.
Наша саговорница искрено каже да је и она дуго размишљала да оде из Србије и упише докторске студије негде на западу.
– Првенствено сам била вођена тиме да се неуронауке које мене занимају, тамо негде развијају много брже него код нас. После завршене медицине улазите у једну неизвесност чекања запослења и специјализације за коју се надате да ће трајати што краће – искрена је она.
Ипак, одлучила је да остане и, како каже, пружи себи шансу у својој земљи, близу своје породице и пријатеља.
– Дошло је време када је за запослење младих доктора медицине најважнији њихов успех и просек током студија. Та чињеница улива наду да труд није узалудан и да на крају буде препознат – поручује Радишичева.
На путу до специјалисте неурологије
Ова млада докторка тренутно приводи крају државни приправнички стаж и волонтира на Одељењу ургентне неурологије у КЦС.
– Велика жеља ми је да се бавим неурологијом, јер је веома изазовна, грана медицине која се врло брзо развија. Такође, од октобра ове година сам и студент прве године докторских студија на модулу Неуронауке. Волела бих да кроз пет-шест година будем близу одбране докторске тезе и близу звања специјалисте неурологије – закључује Радишићева.
Извор: Блиц
