Луковска бања
Надморска висина од 681 метар, чист планински ваздух, лековита вода, пешачке стазе, нетакнута природа. Све то становници Луковске Бање и њихови гости који долазе у хотеле имају током свих 365 дана у години.
А они који живе у овом месту на око 300 километара од Београда самим тим немају ниједан разлог да одавде оду. Од 250 становника колико их живи у Луковској Бањи скоро сви радно способни становници су запослени у тамошњим хотелима.
Информација о 50 младих људи који су јесенас добили решења за стални радни однос стигла је до редакције Прича са душом. Тим поводом смо се упутили у ово, како га медији називају, „скривено место на југу“.
Реч је о лекарима, дипломираним економистима, инжењерима, куварима, медицинским сестрама, терапеутима, собарицама који сада раде у Луковској и у Пролом Бањи.
Ово предузеће познато је и по томе што својим запосленима који желе да се ожене или удају и остану у овом крају организује свадбена весеља.
По улазу у хотел Јелак наилазим на конобара Бранка Вукојичића (29) једног од поменутих 50 радника.
– Осим мене, овде су запослене и моја мајка и супруга: мајка је сервирка, а супруга собарица. Деси се често да смо све троје у смени. Код нас у фирми је сасвим нормално да је више чланова једне породице запослено. Сви се знамо и живимо у близини – каже Бранко за Приче са душом и додаје да му је кућа 200 метара од хотела.
– До посла имам мање од пет минута пешачења. То је велика предност за целу моју породицу, уз редовне плате. Ово ми је први посао у животу и све ми је супер. Не бих мењао ову нашу бању ни за шта на свету – додао је Бранко који ради у хотелима Јелак и Копаоник, на отвореном базену или у ресторану Етно-крчма. Рад у хотелима Луковске Бање значајан је јер је управо ту упознао своју супругу, са којом има две ћеркице.
– Мислим да немамо ниједног незапосленог мештанина и да су сви који желе да раде ангажовани. Ипак, пошто нас нема довољно, ту су колеге из Куршумлије и околних села. Жени и мени је најважније што имамо редовне приходе и што можемо два пута годишње да отпутујемо негде на одмор.
Одлазим од шанка у медицински блок код лекарке опште праксе на специјализацији интерне медицине Мирјане Глигоријевић (29). Она на посао уопште није чекала.
Како се присетила, лиценцу за лекара добила је 29. марта 2016. године, наредног дана отишла у Планинку на разговор, а следећег села за свој сто у ординацији.
Већ четири године прегледа госте хотела и преписује им терапије на основу индикација, најчешће ради у првој смени, а ту су и редовна дежурства.
– Летос сам потписала и уговор за специјализацију и добила сталан уговор о раду и, да будем искрена, не бих никада мењала посао у бањи. Живим на 300 метара од ординације, а и цела моја породица овде ради. Отац ми ради као мајстор на одржавању а мајка је посластичар обије раде у хотелу. Са оцем се неретко сретнем на ходнику или кад дође у ординацију да нам нешто поправи. Сестра је економиста у рачуноводству, она се запослила три године пре мене – каже Мирјана и додаје да и њен вереник ради у Планинки.
Основну школу завршила је у Луковској Бањи, гимназију у Куршумлији, а Медицински факултет у Нишу. Поносно истиче да је од дванаесторо ђака у одељењу, који су рођени 1990. године, њих 11 и даље у околини Куршумлије.
– Некако ми је било логично да почнем овде да радим. Можда и због самог друштва, али пре свега јер сам знала шта ме чека, знала сам да ћу бити на сигурном. Због тога нисам конкурисала на другом месту. Ако бих поредила период док сам стажирала у државним установама и овде у бањи, сада је све много мирније. Навикла сам се и мислим да не бих могла да радим на другом месту – испричала је докторка Глигоријевић за Приче са душом.
– Када сам уписала студије медицине, као сваки млади студент имала сам своје амбиције, да себе у будућности видите у граду. Међутим, након пет, шест година, када сам сазрела као особа, схватила сам шта желим и видела себе једино овде. Порасла сам уз Планинку и на примеру мојих родитеља видела сам какав однос имају према раду и према радницима. Мама и тата су овде 30 и кусур година, одрастала сам уз њихове колеге и сви су пријатељи. Фирма јој омогућује и усавршавања, не само из области медицине, већ из из маркетинга, односа с јавношћу и страних језика.
Њено мишљење деле и терапеуткиња Наташа Кокановић (29) и рецепционарка Биљана Гајић (27). Осим што су колегинице, оне су и комшинице јер живе једна преко пута друге. Као и претходни саговорници, и ове две вредне девојке станују на свега неколико стотина метара од хотела.
– Почеле смо да радимо после средње школе, а пре тога смо биле ангажоване током распуста. Као и Бранко и Мирјана, и ми смо примљене на неодређено у септембру 2019. године. Познајемо се од рођења, играле смо се на улици као девојчице, ишле смо у исту основну школу. После смо се раздвојиле: Биљана у гимназију, језички смер, а ја у средњу економску школу.
– Осим близине хотела, предности су и редовне плате, али и наша жеља да наследимо родитеље, односно да наставимо њиховим стопама. Мени су ту отац, мајка, сестра и супруг, а Наташи отац, мајка, брат и снајка – казала је Биљана.
На питање због чега нису отишле у Београд или Ниш, обе углас одговарају:
– Никад нам то није пало на памет. Од малена смо гледале како су наши родитељи овде лепо радили и временом смо пожелеле да продужимо ту традицију. Придружили смо им се и сродили се са овом атмосфером и вредностима. Ово је за нас као породична фирма – рекле су Биљана и Наташа на рецепцији „Копаоника“ на крају Приче са душом.
Извор: БЛИЦ/СЛОБОДНО ВРЕМЕ/ВЕСТИ
